Aleksandra Filipović (1983) dobitnica je nekoliko nagrada za priče za decu i za aforizme. Njen prvi roman za decu i mlade „O krilima i čudima“, 2019. godine objavila je izdavačka kuća Laguna. Roman je ubrzo po objavljivanju uvršten u izbornu lektiru za učenike osnovnih škola u okviru projekta „Čitalići“, a uskoro se očekuje i njegovo italijansko izdanje. Saradnica je emisije „Dobro jutro, deco“ koja se emituje na Radio Beogradu 1.
Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, na smeru Ekonomska analiza i politika, ali diplomu nikada nije iskoristila. Članica je Udruženja književnika Srbije, ima status slobodnog umetnika i profesionalno se bavi pisanjem.
Kako ova neobična sinteza književnih kategorija uspeva zajedno?
Na pitanje novinarke Duge, „Kako ste u sebi ‘mirili’ humoristu, satiričara, sa dečjim piscem?“, večni Branko Ćopić je odgovorio:
„Ljudi koji pišu dobre humorističke stvari, kao Mark Tven, Karel Čapek, Zmaj, Nušić i mnogi drugi, pisali su istovremeno divne stvari za djecu. Humoristi i djeca vole život bez granica i ograda. Negdje se njihovi pogledi na svijet podudaraju u najboljem smislu. Njima se čini da je sve moguće.“
Mislim da na ovo pitanje nema istinitijeg i boljeg odgovora.
Šta je starije, ljubav prema dečjoj književnosti ili satiri?
Najstarija je ljubav prema književnosti. Žanrovi stignu mnogo kasnije. Pišem od detinjstva i oprobala sam se u raznim žanrovima. Prva pesma objavljena mi je u Dečjim novinama dok sam bila u osnovnoj školi. Sada, više ne umem da pišem pesme. Kasnije, u zbornicima i časopisima, objavljivane su mi priče za odrasle i sve su sadržale elemente fantastike.
Na kraju su stigle satira i pisanje za decu. U njima sam se pronašla i to najviše volim da radim. Više od svega volim da pišem za decu, jer tu ne moram da zauzdavam maštu. Dok pišem za decu, pišem za dete u sebi. Ono što se provlači kroz čitavo moje pisanje, i što ga na neki način objedinjava, bez obzira o kom se žanru radilo, jeste humor.
Imaš tri kućna ljubimca. Pored toga što oni dokazano donose duševni mir, koliko su inspirativni za tvoje stvaralaštvo?
Nemački ovčar Ozi i dve mačke Mimi i Flafi ravnopravni su članovi naše porodice. Jedino što imaju malo više nogu od uobičajenih članova. Veliko su nadahnuće, razume se. Posebno onda kada ponekad čine nepodopštine. A ponekad, u njihovom slučaju, znači svakoga dana. Upravo završavam drugi roman za decu i mlade i evo jednog odlomka u kome je mesto našao baš, gle čuda, Ozi:
„Sazvežđa priča su progovorila. Dok ih je Anđelko listao, knjige su pričale o osvajanjima slavnog imperatora Ozija Lajavog Osvajača i o pohodima ka dalekim kraljevstvima u kojima su se rađali feniksi.
Uznemirene na policama, šaputale su o velikoj i tajnoj ljubavi koja se rasplamsala između Anestezije Druge ćerke bogatog sultana, i Miltona sitnog gradskog lopova, toliko nevažnog da su mu u sirotištu nadenuli ime kao što je Milton, čisto da bi ga skinuli s vrata.
Zabranjena ljubav počela je začuđujuće obično za tamošnje prilike – tokom standardne pljačke prodavnice harfi.“
Počela sam i rad na trećem romanu. Jedan od glavnih junaka biće Ozi. Zvaće se drugačije, ali će biti podjednako uvrnut.
Koliko knjiga si do sada objavila?
„O krilima i čudima“ je moja prva knjiga. Navršenih trideset i šest godina života, za mene je bilo pravo vreme kada je trebalo izađe prva knjiga. Pre toga je bilo prerano.
Kada će knjiga aforizama?
To ne znam. Aforizme čitaju samo istinski ljubitelji i, nažalost, nisu nešto što će odabrati široka čitalačka publika. Samizdat nije moj izbor, nemam vremena za to, tako da će izaći ako ih bude zatražio neki izdavač. Objavljivaću ih, kada god budem imala vremena, na svom Fejsbuk profilu, kao što sam i dosada činila. Ukoliko ste dobri u onome što radite, putem interneta i društvenih mreža možete doći do sasvim pristojnog broja čitalaca.
Najdraža nagrada?
Kada vidim da mladi čitaoci, podstaknuti mojim pisanjem, stvaraju sopstvene svetove.
Ukoliko bih, pak, morala da izdvojim klasičnu nagradu, onda je to sigurno nagrada Radio Beograda 1 i emisije „Dobro jutro, deco“ za najbolju priču za decu. Zbog toga što se desila baš u vreme kada sam tek počinjala da pišem za decu. Dobila sam je bukvalno za drugu napisanu priču. Za prvu sam dobila jednu drugu nagradu. Ovo mi je dalo podstrek da nastavim da pišem za decu i mlade, te je upravo iz ovih priča izrastao roman „O krilima i čudima“.
Najdraži nastup?
Novogodišnji Satirikon u Kolarcu, bilo koje godine. S razlogom se uvek traži mesto više za ovaj događaj koji se, tradicionalno, svake godine održava krajem decembra. Sala bude puna divno raspoložene publike. Uvek ima mnogo smeha, pozitivne energije i obilja kvalitetnog humora i satire. I publika i učesnici sa Kolarca izađu nasmejani.
Šta radi Aleksandra kada ne piše?
Voli.
Šta konkretno znači biti Lagunin pisac?
To najpre znači profesionalnu saradnju sa ozbiljnom izdavačkom kućom. Označava rad sa vrhunskim urednicima, lektorima, dizajnerima, marketinškim stručnjacima, knjižarima i svim ostalim zaposlenima koji su zaslužni za to što rukopis stigne do čitalaca. Prezadovoljna sam saradnjom i mislim da Laguna može biti primer mnogim evropskim i svetskim izdavačkim kućama.
Osim u knjigama gde te još možemo čitati?
Aforizmi su objavljivani u Politici, Večernjim novinama, Književnim novinama, Etni, Enigmatici, Sizifu… Prevedeni su na nekoliko jezika i objavljeni u inostranim časopisima. Priče za decu i odrasle objavljivane su u zbornicima i književnim časopisima, kao što su: Naš trag, Anomalija, Muzika priča, Multiverzum, Paralelni svetovi, KULT…
Tvoj savet za mlade koji pišu a nisu dovoljno odvažni da se u to upuste ozbiljnije?
U mom slučaju, i da želim, ne mogu da pobegnem od pisanja. To je zov najdubljih slojeva bića o koji ne mogu da se oglušim. Ako je pisanje vaša strast, ako je to sve što želite da radite, ako vas nenapisane knjige žuljaju i ne možete da se smirite dok ne pokuljaju napolje, nikakav savet vam nije potreban. Sedite i pišite. Svakoga dana. Pisanje je samo po sebi nagrada.
Razgovor vodila: Deana Sailović
Izvor: Mom Secret