NEVOLJE S OVCAMA

Pas je bio veliki kao omanja stena. Neko bi pomislio da se zove Zver ili Tajson. Međutim, na privesku u obliku koske, koji je visio sa ogrlice, pisalo je: Loki – pas i gospodin.

Hodao kraj svoje vlasnice, devojčice Serafine Krin. Vlati barskih trava povijale su mu se pod šapama. O crno krzno lomili su se zraci zalazećeg sunca. Oko desnog oka mu se ocrtavao krug svetlobraon krzna, te je izgledao kao da nosi monokl.

Loki je bio sumrakovački ulični ovčar. Ova rasa poticala je iz Sumrakovca, glavnog grada Magovije. Imao je sto trideset i šest godina. Psećih, razume se. Kada bi se one prevele u godine čudovišta, dobilo bi se jedanaest i po. Loki je, takoreći, bio tinejdžer. I najbolji Serafinin prijatelj.

Devojčica i pas uživali su u uobičajenoj šetnji kraj bare u blizini kuće. A onda je, kao da ga je ujelo sedam žderobuva, Loki urliknuo: „NESTAJUĆA OVCA!“

Ispred njih se stvorila rogata životinja, vune bele i paperjaste poput kumulusa − oblaka iz kojih ponekad pada kiša, a u specijalnim prilikama i gušter-bombone. Nestajuće ovce bile su poznate po tome što bi iznenada nestale i tren kasnije iskrsnule na drugom mestu. Niko nije znao na koji su način to izvodile. Fizičari su sumnjali da ima veze sa zakrivljavanjem prostor-vremena.

„BEEEE!“, oglasi se ovca. To je moglo da znači „Zdravo!“, a ujedno i „ Energija je ekvivalentna masi pomnoženoj kvadratom brzine svetlosti u vakuumu.“

Šta god da je rekla, Lokijeve oči se zakrvaviše, i on se, kao hipnotisan, upilji u ovcu. Serafina nije stigla ni da poviče, a pas se stušti ka životinji. Ovca istog časa ispari.

„PUF!“

Na mestu gde se donedavno belila, osta praznina. Tren kasnije, stvori se na obali Rusalkinog jezera i nastavi da pase travu kao da se ništa nije dogodilo.
Za psa je bilo prekasno. Pojurio je za ovcom i upao u baruštinu. Nestao je pod vodom.

„Loki!“, zavapi Serafina. Taman što se spremila da uskoči u baru i spase ljubimca, nešto zapljuska i pas zakuka: „Pomo… grgolj… Pomozi mi!“
Loki ispljuva vodu i noktima se grčevito uhvati za obalu. Serafina čučnu i zgrabi ga za šapu. Pomože mu da izađe.

„Kah-kah! Zamalo da se udavim! Nek su proklete nestajuće ovce i moja opsesija njima! Kah-kah!“, iskašljavao je vodu i trave.

„Loki, pobogu, zar ne možeš da se suzdržiš?!“, devojčica mu je šakama brisala krzno.

„Molim te, nemoj mi stajati na muku!“ zasuzi pas. „Bu-huu, vidi onog sumrakovačkog uličnog ovčara, zavisnika od jurnave za ovcama! Misliš li da mi je fenomenalno to što moram da trčim za njima?! Naravno da nije. Ali ne mogu sebi da pomognem. Kada ugledam jednu od tih vragolanki, krv mi prostruji i sve prestane da postoji. Sve osim nje. Jednostavno moram da je vijam!“

„Dobro, oprosti.“, zagrli ga devojčica. „Sada si bezbedan.“

„Eto, i vuk sit i ovce na broju.“

„Onaj ko tvrdi da je i vuk sit i ovce na broju, najpre nek proveri ume li da broji.“, nasmeši se Serafina.

„Ako ugledaš nestajuću ovcu, molim te, zaustavi me kako znaš i umeš!“, preklinjao je pas. „Makar morala da me vežeš. Moliću te i kumiti da me pustiš, da je samo malo proganjam. Možda ću ponuditi da ti osam meseci donosim papuče. Nemoj poklenuti pred mojim psećim šarmom i steži me čvrsto!“

„Važi.“

„Sigurno sam mnogo slab kada moram da tražim pomoć ne bih li se odvikao od jurnjave za ovcama.“, jadikovao je Loki.

„Traženje pomoći nije odlika slabosti. To je obeležje hrabrosti i snage.“, devojčica se uozbilji i blago pogleda u voljenog ljubimca.

Čuvši ovo, Loki se oraspoloži. Osetio je da su njene reči istinite. A to je bilo tako oslobađajuće. Nastavili su šetnju. Kada je mrak mastilom počeo da boji svet, vratili su se kući. Večerali su i otišli na spavanje. Dok je devojčica tonula u san, pas je brojao ovce.

Aleksandra Filipović