Imate li vatre?
јул 3, 2017
Šopenhauer i pisanje
јул 7, 2017
Show all

Zovu me daljine

 
Zar u ovu fotografiju nije utkano sve zlo ljudsko?
 
Šta je to u prirodi čovekovoj što ga goni da slomi ono što je slobodno?
Ono što je drugačije od njega samog.
I da ga učini sebi nalik?
A kad u tome ne uspe, da ga uništi.
Pritom licemerno zboreći o slobodi.
 
Baš kao što je medvedu,
ubogom sužnju u kazamatu od kamena,
čovek na zidu, preko koga medved nikad preći neće,
naslikao postojbinu.
I drugog medveda.
Naslikani medved je slobodan.
I gleda pravo u zatočenog.
Nije posve jasno da li sažaljivo ili podrugljivo.
 
Zar iz ove fotografije ne odjekuju krici svih ratova koje je čovek ikada vodio?
Svih robova koje je od zemlje istrgao?
Svih urođenika koje je sa tla proterao?
Svih „pagana“ koje je pokrstio?
Svih životinja koje je zatočio?
Svih bombi koje je bacio?
Svih bogova koje je izmislio i u njihovo ime smrt sejao?
 
Čega se bojiš, čoveče?
Bojiš se da će to različito, ako mu samo dozvoliš, zauzeti tvoje mesto?
Bojiš se da će te sačekati u mračnoj uličici i ukrasti ti novčanik, auto, posao, ženu, slobodu?
Bojiš se da će te nekim volšebništvom pretvoriti u homoseksualca?
 
Čega se bojiš, čoveče?
Osvrni se oko sebe.
Probudi se.
Izvadi zemlju iz očiju.
Isključi televizor.
Neka te proguta njegovo crnilo.
Takav je početak.
Crn.
I tih.
A onda otvori knjigu.
Ali ne bilo koju.
Već valjanu.
Onu o kojoj najčešće nećeš čuti na televiziji.
Čitaj.
Misli.
Uči.
Smej se.
Nemoj šutnuti to pašče na ulici.
Sagni se, pomiluj ga.
Nauči dete da smo jednaki.
Da smo od prašine sa zvezda satkani.
I prestani da se plašiš.
Živi!
 
Verovatno će u početku biti teško.
Možda će i boleti.
Veruj mi, proći će.
 
Svet izgleda jednostavnije kada sediš pred televizorom?
Kada u rukama držiš ono što se naziva novinama?
Zašto bi se mučio i imao mišljenje, kada ga neko već ima za tebe? Spremno.
I zapakovano u blistav papir.
I sve što treba da učiniš je da ga progutaš.
I umisliš da je tvoje sopstveno.
Zar ne vidiš da si riba koja se sprema da zagrize udicu sakrivenu pod mamcem?
 
Verovatno će u početku biti teško.
Možda će i boleti.
Ali, pokušaj!
Vredeće.
Trgni se danas.
Dok ne bude kasno.

Aleksandra Filipović

Piše prozu. Književne nagrade: – Prva nagrada Radio Beograda i emisije “Dobro jutro deco” za najbolju priču za decu (2018). – Druga nagrada na međunarodnom takmičenju “Zlatni zmaj” u Sloveniji za aforizme (2018). Objavljuje u brojnim zbornicima, književnim časopisima i listovima: Anomalija, Multiverzum, Paralelni svetovi, Muzika priča, Naš trag, Dečje novine, Večernje novosti, Satirične vertikale, Etna, Šipak, KULT...

More Posts - Website

Follow Me:
Facebook

 

Comments are closed.

//]]>