Devojčica iz skloništa
July 21, 2017
5 kratkih saveta za pisanje
August 23, 2017
Show all

Utopljenica

 

Kroz noć šušti miloduh. Peva o stopama onih koji ga više neće gaziti.
Kameni beleg šapuće o vojniku. O turskom i austrougarskom. O srpskom.
Svak je isti. Strah je isti. Za svakim je majka do groba kukala. Nesuđenica smrt zazivala.

Ispod lista skriva se vila.
I beli jelen.
Na pragu kuće ostavlja rogove.
Da njima nahranim nemirne duhove.
Crvene ruže niču mu pod nogama.

U kolevci dete sneva. Mrtvog oca upoznaje.
Nad ognjištem zveckaju verige. Na dom miriše varenika.
Za mnom se vrata zatvaraju. Tresak njihov plovi po jezeru.

Pod valovima plivaju utopljenice. Međ zubima im riba zlatopera. Na jezicima biseri se leskaju. Struk kalopera žuti se u nedrima. Znamen da dragog svog čekaju.
Od bisera za posestrimu đerdan spravljaju. Na večnost vodi da se zavetujem.

Mesečina je krljušt pastrmke. Rukama je hvataju.
Srebrnom buktinjom kroz vodu put obasjavaju. Trag im je sluz puževa.
Modre im kose na barske trave mirišu. Stopala mi umivaju.

Duva istočnjak.
Čujem, beskraj me doziva. Jedina je moja uzdanica.
U vodu kao u san uranjam.
Svilene su ruke smrti.
Dodir im je čulan. I nežan.
Miluju me ruke mrtvog vojnika.
Toplo je.
I smejem se.

Tekst objavljen u regionalnom časopisu za književnost “Književne verikale“, koji objavljuje Društvo književnika Beograda.

Komentari

Komentari

Aleksandra Filipović

Piše prozu. Radovi su joj objavljivani u antologijama, književnim časopisima i na internetu.

More Posts - Website

Follow Me:
Facebook

 

Comments are closed.

//]]>