Asterionov dom, Horhe Luis Borhes
August 24, 2017
Kako usavršiti stil pisanja?
September 13, 2017
Show all

Ozijeva tajna – Ambis

 

 

Neke tajne vas tako stegnu, da ostanete bez daha. Kada više ne možete da izdržite, morate da ih izbrbljate. U jamu, kao ono momče iz priče U cara Trojana kozje uši  ili u crni bezdan interneta. Ja biram ovo drugo, nisam glup, valjda sam nešto naučio iz bajki.

Kazaću vam još jednu svoju tajnu, pa kud puklo. Ne može biti gore nego onda kada me je mačka zatekla da prelistavam roman Doris Lesing A posebno, mačke. Pokušao sam da joj objasnim da sam knjigu čitao kako bih njima, mačkama, pronašao slabe tačke, ali uzalud, mačka se grohotom nasmejala i glasom ogrubelim od neprestanih samosažaljivih jadikovki, počela da se dere, “Ozi nas štuje, Ozi nas štuje” (šta god u pesak mačkin to značilo)!

Bio je prvi april kada je došla ona. Voleo bih da mogu da kažem da je ono što se tada desilo bila prvoaprilska šala, ali na moju neizmernu žalost, to nije bio slučaj.

Čim se pojavila, znao sam zašto je tu. Samo još brat i ja nismo bili udomljeni. Ostali rođaci su se već baškarili u novim domovima. A mi smo danima uzalud čekali da neko dođe i povede nas sa sobom.

Svojski sam se trudio da izgledam prefinjeno. A brat mi je skočio na glavu i rasturio ono što će se za nekoliko meseci pretvoriti u ćubu koju ona zove “trampovska” džindžer frizura. Istog trenutka kada je golemi čovek koji nas je čuvao otvorio vrata našeg boravišta, izjurio sam napolje kao Lesi na spidu. Celo moje biće vikalo je, gledajte, smrtnici, gledajte… ovaj pas je hrabar!

Jurio sam dvorištem kao pomahnitala veverica. Korov mi je devetao obraze. Nekakve ogromne bele ptice izrazile su negodovanje zbog prekoračenja brzine, kljucnuvši me u teme. Međutim, ništa više nije moglo da me zaustavi. Osim neopozive činjenice da mi je odjednom čvrstog tla pod šapama nestalo. I da sam počeo da ponirem kroz vazduh graciozno kao džak pun kamenja.

Imao sam utisak da padam u bezdan dugo poput Alise, mada belog zeca nisam video. Stari kartografi bi na ivici ovog ambisa verovatno zapisali, “iza ovog mesta žive zmajevi”.

U trenutku dok sam se molio psećem bogu čije ime ljudi ne mogu da izgovore jer nemaju odgovarajuć govorni aparat, bogu koji je sačinjen iskjlučivo od šnicli i zagrljaja, neka šaka me je snažno ščepala za rep i povukla naviše.

Ona je gledala u mene i smejala se. Bio sam uveren da je sve gotovo. Ko bi poželeo trapavog nemačkog ovčara?! Kako ću ćuvati ovce ili šta god mi je sudba namenila?!

„Glava u oblacima“, primetila je. Uzela me je u naručje i povela sa sobom.

I eto, i danas se stidim što onog dana kada smo se nas dvoje prvi put sreli, umalo nisam upao u ambis. Dobro, možda ne baš u ambis kao iz onog filma koji smo nedavno gledali i koji ona mnogo voli. To je onaj film čiji me glavni junak neodoljivo podseća na mog dobrog drugara Dobrivoja Kineza. Dobrivoje je kineski ćubasti pas, proćelav je, ali ima lepe pramenove. Priznajem, moj ambis nije bio na dnu okeana i nije imao najezdu vanzemaljaca, ali svakako, bio je strašan.

I naravno, znate već, Pupiju o ovome ni reči, bez obzira koliko vam često, naizgled nehajno, pomenuo Judinu stolicu.

Veliki pseći pozdrav i uživajte u pesmi,
Ozi

Ozzy Osbourne, Secret Loser:
https://www.youtube.com/watch?v=YIT3WnTbrE8

 

Komentari

Komentari

Aleksandra Filipović

Piše prozu. Radovi su joj objavljivani u antologijama, književnim časopisima i na internetu.

More Posts - Website

Follow Me:
Facebook

 

Comments are closed.

//]]>