“U noći kada je mesec ličio na pečurku žutu ježevicu, izlegao se Kamašna Čupa. Čupa je skraćeno od ser Čupotije I Jabuković od Gaja.
Doduše, nije se oduvek zvao tako. Rođen je kao Čupotije Jabuković u skromnoj porodici Jabukovića. Jabukovići su vekovima živeli pod stablima divljih jabuka i imali dugu istoriju nečinjenja ničeg posebnog.
Bili su skromni i posve neupadljivi, kao što uostalom i priliči dlakavim skelarima.
Sigurno se pitate, šta su, za ime cveta, dlakavi skelari?! Budite strpljivi i saznaćete. Evo naznake: dlakavi skelari pripadaju bićima koja prolaze kroz metamorfozu.
“Pravopisni rečnik bubljega jezika“ navodi da reč metamorfoza označava preobražaj i vodi poreklo od trenutka kada je gusenica Metuzalem Metamorfozis prvi put primetio da su mu izrasla krila.
Kao što verovatno naslućujete po njegovom nadimku, Čupa je bio čupav. Duguljasto svetlosivo telo prekrivale su bele dlake. Pod njima crnela se sitna glava. Puzao je zemljom, grickao lišće i nastavljao slavnu tradiciju običnosti svojih predaka. Da, sada sigurno pogađate, ovo su osobine tipične gusenice dlakavog skelara ili kako oni koji su završili visoke škole više vole da ih nazivaju ˗ carcharodus flocciferus.
Gusenica Čupotije Jabuković živeo je u ljupkoj varoši prepunoj zvončića, žalfije, verbene, hajdučke trave, crvene deteline, ivanjskog cveća, makova, kamilice, mlečike i divljeg luka. Čaršija je zvanično nosila i prikladno ljubak naziv – Čapljina trpeza.
Međutim, varošani su je retko nazivali zvaničnim imenom. Izbegavali su ga iz samo njima znanih razloga. Radije su je zvali Hoću-neću. Niko ne zna da li su je prozvali tako zbog istoimene biljke koje je ovde rasla u izobilju, ili pak zbog toga što je veliki procenat stanovništva patio od hronične neodlučnosti.“
Aleksandra Filipović
„O krilima i čudima“ (Laguna, 2019)
Odlomak iz poglavlja „Kamašna Čupa“