Jeste li ikada razmišljali o čemu govore sva dela književnosti?
Niste?
Kazaću vam.
O ljubavi i smrti.
Ljubav i smrt su univerzalni, sveprožimajući motivi.
Setite se svih knjiga koje ste pročitali i uvidećete da je tako.
Ove večne teme opsedaju nas od pamtiveka. To nije neobično, budući da su one i dalje toliko tajanstvene, da nas upravo njihova nedokučivost opija.
Otkako je čovek počeo da misli težio je da pronikne u njihove tajne. I pisao je o tome.
Pokušajte i sami. Pišite o ljubavi i smrti. Ali budite oprezni. Ni u kom slučaju nemojte zagaziti u jalovo polje stereotiopa.
Uvek imajte na umu jednog ozbiljnog, pronicljivog čitaoca.
Ne mora baš sve da se nacrta. Ostavite nešto i nedorečeno. Neka čitalac sam popuni praznine. Neka u priču ubaci sopstvene delove mozaika.
Edmund Vilson je rekao da ne postoje dve osobe koje su na isti način pročitale jednu istu knjigu. I u tome je vrhunska magija književnosti.
Za sve što pomenete u priči kasnije mora da postoji pokriće. Budite dosledni.
Čitajte tekst iznova i iznova. Tragajte za nedoslednostima. Tragajte za nelogičnostima. Budite uporni i probirljivi. Izbacujte i secite. Kratite sve viškove. Neka vam ne bude žao.
Setite se, uvek je bolje da ono što ste naumili kažete sa što manje reči.
Mnogi pisci ostave tekst da „odleži“ pre no što ga konačno objave. Nekoliko nedelja ili meseci. A poneki čak i nekoliko godina. Pohrane ga u ladicu i više ga ne čitaju. Vrate mu se tek posle izvesnog vremena. Tada im se nedostaci i ono što bi valjalo izmeniti jasnije ukažu.
Probajte i vi. Pošto ste pročitali tekst mnogo puta, kada mislite da ste najzad završili sa svim prepravkama, odložite ga i zaboravite na njega. Zaključajte ga i bacite ključ. Bar na nekoliko nedelja. A onda mu se vratite i shvatićete da ga gledate drugačijim očima.
Tekst objavljen na sajtu Kreativno pisanje.