„…Upravo negde u to doba kada nisam znao šta bih sa sobom, otkrio sam Paukoteku.

Ustvari, više je ona otkrila mene. Lunjao sam Paukgradom, zalepio pokoje olabavljeno jajašce čvršće na leđa neke novopečene pauk-mame kada bi me ljubazno zamolila i sve u svemu ludo sam se nezabavljao.

Ono što bi trebalo da imate u vidu je da pauk-dan ne traje isto koliko i dan čoveka. On traje mnogo duže. Ako ste slučajno mislili da je naš dan kraći od ljudskog dana, bili ste u zabludi kao vilin konjic koji očekuje bogat ručak na laticama biljke mesožderke. Kolike bi se patnje vilin konjic mogao sačuvati, samo kada bi znao da ne postoji takva stvar kao što je besplatni ručak.

No dobro, zaboravimo vilinog konjica i njegove muke, o tome neka govori lirsko-epska balada Poslednji sat konjica Petronija, i vratimo se pojašnjenju dužine trajanja dana jednog pauka…“