U emisiji „Iz tinejdž ugla“, autorke Maje Đurić na Radio Beogradu 1, razgovarale smo o strahovima, o pričama za laku noć i o onima koji su nam ih pričali.
Imala sam ogromnu sreću što sam odrasla uz pretke koji su bili pričozborci. Pradeda je bio kmet planinskog sela u minulom veku. I voleo je da priča. Priče su mu uvek sadržale prisenak strave. Govorio ih je u prvom licu, kao da su se sve njemu dogodile.
I dalje pamtim jezivu, ali i komičnu scenu iz priče, kada pradedu, tada mladog vodeničara, sa krova vodenice kamenčićima gađa luckasti vampir.
Deda je od svog oca nasledio ljubav prema priči i knjigama.
U dedinim pričama, junaci su uvek bili unuci. Vodio nas je kroz mračne šume prepune vukova i vila. Upijali smo svaku reč verujući na tren da nam se sve o čemu deda govori, zaista i dešava.
Od poznatih bajki, najviše sam volela bajku „Snežana i sedam patuljaka“. Inače, čini mi se da mi je čak i kad sam bila mala pomalo smetalo to što su princeze uglavnom u nevolji i čekaju da dođe princ na belom konju i da ih izbavi.
Više volim kada su vitezovi i osobe u nevolji rodno ravnopravniji.
Ubeđena sam da ljubav prema pisanoj reči dugujem precima i pričama koje sam slušala od najranijeg detinjstva.
Možda sam zbog tih priča malo teže savladala noćne strahove, ali vredelo je!