Ivo Andrić o književnosti
August 24, 2017
Ozijeva tajna – Ambis
September 12, 2017
Show all

Asterionov dom, Horhe Luis Borhes

 

Na današnji dan 1899. godine u Buenos Ajresu rođen je velikan svetske književnosti, čovek koji je raj zamišljao kao bibilioteku, Horhe Luis Borhes.

Iako je možda najpoznatiji po kratkim pričama, Borhes je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio je mnoge antologije. Bio je i izvrsni prevodilac i svoj prvi prevod na španski (“Srećni princ”, Oskara Vajlda) objavio je kada je imao samo devet godina. Prevod je objavljen u španskom listu “El pais”.
Prvu priču napisao je kada je imao sedam godina.
Njegova najpoznatija dela su: „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, “Peščana knjiga”, „Maštarije“, „Alef“…
Bio je prvi autor koji je označen izrazom “magijski realista”.
Nije tajna da je bio ljubitelj mačaka.

Kritičar Ronald Dž. Krist onima koji po prvi put čitaju Borhesa preporučuje da imaju na umu da „izvor većine Borhesovih dela nije ni lik ni zaplet, već… pretpostavka, zamisao, metafora…” Ta metafora najčešće je, kao i u tekstu pred čitaocem – lavirint, koji je opčinjavao Borhesa.
Preminuo je u Ženevi 14. juna 1986. godine.

Pred vama je jedna od mojih omiljenih priča, “Asterionov dom”. Uživajte!

Asterionov dom
I kraljica donese na svet sina kome nadenuše ime Asterion.
(Apolodor, Biblioteka, III, 1)

Znam da me optužuju zbog oholosti, i možda zbog mizantropije, i možda, zbog bezumlja. Te optužbe (za koje ću ih kazniti kad bude došao čas) smešne su. Istina je da ja iz svoje kuće ne izlazim, ali istina je i da su njena vrata, čiji je broj beskrajan, otvorena danonoćno ljudima i zverima. Neka uđe ko hoće. Taj neće ovde naći ženstvenu raskoš niti čudnu velelepnost palata već mir i samoću. Naći će kuću kakve nema nigde na zemljinom šaru. (Lažu oni koji tvrde da u Egiptu postoji slična.) Čak i klevetnici priznaju da u kući nema nikakvog nameštaja. Druga smešna tvrdnja je da sam ja, Asterion, sužanj. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zatvorena, da dodam da nema nijedne jedine brave? Uostalom, jednog dana predveče izašao sam na ulicu. Ako sam se vratio pre no što je pala noć, učinio sam to zbog straha koji su mi ulila lica prostoga sveta, lica bezbojna i pljosnata, kao dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali neutešni plač jednog deteta i prostačko zapomaganje svetine bili su znak da su me prepoznali. Ljudi su preklinjali, bežali, bacali mi se pred noge. Neki su se penjali ka hramu Dvostruke sekire, neki su skupljali kamenje. Jedan čovek se, čini mi se, sakrio u moru. Mati mi nije bila kraljica uzalud; sa prostim svetom se ne mogu mešati iako to moja skromnost želi.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može da saopšti drugim ljudima; kao onaj filozof i ja smatram da se veštinom pisanja ništa ne može preneti. Za dosadne i proste sitnice nema mesta u mome duhu, koji je predodređen za velike stvari. Ja nikad nisam zapamtio razliku između dva slova. Neko plemenito nestrpljenje nije mi dalo da naučim da čitam. Ponekad zažalim, jer noći i dani su dugi.

Naravno, meni zabave ne nedostaju. Sličan ovnu koji se sprema da nasrne, ja jurim po kamenim hodnicima sve dok se ne srušim, ošamućen. Krijem se u senci čatrnje ili na zavijutku nekog hodnika i zamišljam da me gone. Padao sam sa ravnih krovova i dizao se sav krvav. Često se igram praveći se da sam zaspao, zatvorim oči i duboko dišem. (Neki put stvarno zaspim, neki put boja dana se promenila kad otvorim oči.) Ali od svih igara najviše volim igru drugog Asteriona. Pravim se da mi on dolazi u posetu, a ja mu pokazujem kuću. S velikim poštovanjem kažem mu:

– Sada se vraćamo na ono isto mesto na kome se ukrštaju hodnici – ili:
– Sada ulazimo u drugo dvorište – ili:
– Znao sam da će ti se taj odvod dopasti – ili:
– Da vidiš čatrnju sa peskom – ili:
– Videćeš kako se podzemna galerija račva.

Neki put ja pogrešim i obojica se slatko smejemo.

Nisam samo izmislio te igre; razmišljao sam i o kući. Svi delovi kuće ponavljaju se mnogo puta, svako mesto je drugo mesto. Nema jedne čatrnje, jednog dvorišta, jednog pojila, jednih jasala; ima četrnaest (bezbroj) jasala, pojila, dvorišta, čatrnja. Kuća je po meri sveta, tačnije: ona je svet. Ipak, kada mi dosade dvorišta sa čatrnjom i prašnjave galerije od sivog kamena, ja izađem na ulicu i posmatram hram Dvojne sekire i more. To nisam shvatao sve dok mi noćna vizija nije otkrila da mora i hramova ima takođe četrnaest (bezbroj). Sve stvari postoje više puta, četrnaest puta, ali dve stvari na svetu izgleda postoje samo jednom: gore, mutno sunce; dole, Asterion. Možda sam ja stvorio zvezde i sunce i ogromnu kuću, ali se toga ne sećam.

Svakih devet godina u kuću ulazi devet ljudi da bih ih ja oslobodio svakog zla. Čujem njihove glasove u dnu kameih hodnika i veselo trčim da ih potražim. Ceremonija traje nekoliko minuta. Jedan za drugim padaju, a ja ne okrvavim ruke. Ostaju tamo gde su pali. Njihovi leševi pomažu mi da razlikujem hodnike. Ne znam ko su, ali znam da je jedan od njih, u samrtnom času, prorekao da će doći moj spasitelj. Od tog vremena samoća mi ne zadaje bol, jer znam da moj spasitelj postoji i da će se jednom dići iz prašine. Kad bih mogao čuti sve šumove ovoga sveta, razaznao bih njegove korake.
Voleo bih da me odvede na neko mesto gdje ima manje hodnika i manje vrata.

Kakav će biti moj spasitelj? pitam se. Hoće li biti bik ili čovek? Možda će biti bik sa ljudskim likom? Ili će biti kao ja?

Jutarnje sunce blistalo je na bronzanom maču. Na njemu nije bilo tragova krvi.
– Hoćeš li mi verovati, Arijadna? – reče Tezej – Minotaur se gotovo nije branio.

Horhe Luis Borhes

Komentari

Komentari

Aleksandra Filipović

Piše prozu. Radovi su joj objavljivani u antologijama, književnim časopisima i na internetu.

More Posts - Website

Follow Me:
Facebook

 

Comments are closed.

//]]>