O pisanju, ljubavi i smrti
July 12, 2017
Utopljenica
August 18, 2017
Show all

Devojčica iz skloništa

 

Juče su ubili Kenedija.

Prošlo je devetnaest godina, a onaj dan iz hiljadu devetsto četrdeset četvrte, proganja me i dalje. Ponekad ne mogu da zaspim do zore. Tada iz kredenca kraj kreveta vadim požutelu Politiku i dugo gledam u sliku devojčice koja me, smešeći se, posmatra sa naslovne strane.

Napolju vrišti košava. Kroz prozor podstanarskog potkrovlja bdijem nad mračnim vodama Dunava. Talasaju se kao vreme. Noćas ću se prvi put usuditi da zapišem nekoliko redova o onome što se toga dana desilo. Počeću tako što ću na vrhu lista napisati današnji datum. Nadalje ću sve prepustiti drhtavoj ruci sećanja.

Napisano 23. novembra 1963, u Beogradu.

Na Uskrs, svet se srušio. U uglovima skloništa u centru Beograda treperili su plamenovi sveća. Lica koja su se ukazivala u zracima rumene svetlosti, nalikovala su sopstvenim odrazima u avetinjski iskrivljenom ogledalu. Ljudi su sipljivo disali i staklastim očima gledali u nigdinu. Grčevito su stezali decu, kao da će ih telima sakriti od smrti koja se približava. Leteće tvrđave su čitav dan urlikale pretvarajući u pustoš ulice i trgove. Sada se neko vreme nije čulo ništa.

Zavukao sam se u zabačeni deo skloništa. Plamen sveće je pucketao. Blizu mene nije bilo mnogo ljudi. Volim da budem sam. Po zidovima je gamizala vlaga. Vazduh je mirisao na svež grob. Negde sa tavanice, na kameni pod, kapala je voda. Umotao sam se u kaput. Drhtao sam. Slutio sam da se bliži trenutak kad ću postati prašina. Prašina koju će u bezdan razvejati podivljali vetrovi.

Najednom, nešto me je dotaklo po ramenu. Okrenuo sam se i ugledao devojčicu. Nije mogla imati više od četiri-pet godina. Bila je odevena u svetlu haljinicu. Smeđe oči su se osmehivale.

„Gde su ti roditelji, malecka?“ progovorio sam.

„Ne znam“, prošaptala je. Nedostajala su joj dva gornja sekutića.

„Hajde, naći ćemo ih.“

Dok sam ustajao, devojčica je uperila prst ka desetak drvenih bačvi iza mojih leđa. Tmina je polegla po njima. U nekom periodu, ovo je verovatno bio vinski podrum.

„Tamo“, procedila je.

Približio sam sveću i počeo da pomeram bačve. Bio sam uveren da ću iza njih otkriti zgnječenu šaku žene kažiprsta ispruženog kao da optužuje. Ili da ću spaziti obnaženo koleno muškarca kako nepokretno viri ispod poderanih krvavih pantalona.

Jeka se razlegla skloništem. Leđa su mi pekli upitni pogledi. Devojčica je pomno pratila svaki moj pokret. Činilo se da nestrpljivo pocupkuje. Sklonio sam oveće bure koje se ispočetka nije ni videlo. Iza njega se, poput razjapljene čeljusti, otvorio ulaz u nekakav lagum. Iz laguma je pokuljao drevni mrak.

Pogledao sam u pravcu devojčice, ali nje više nije bilo. Na mestu gde je stajala, ostale su izgužvane novine. Strpao sam ih u džep. Papir je u ratu prava vrednost. Zakoračio sam u lagum. Mirisao je na trulež. Poput kvrgavih kandži, sa plafona su kroz kamen i zemlju prodirale žile korenja. A onda me je, kroz vazduh zgusnut od nagomilanog vremena, pomilovao jedva osetni vetar.

„Ljudi, ljudi… ovamo je tunel“, grcao sam. „Tu, u blizini… brzo, pobećićemo!“ posrćući, otrčao sam do sredine skloništa. Pocupkivao sam i mlatarao rukama. Usudiću se da priznam da tada nisam potpuno vladao sobom.

Danas, do mene nepromenjeni dolaze poslednji pogledi ljudi iz skloništa. Sažaljivi, a ujedno gadljivi. Ljudi koji se potom okreću od ludaka, ili u najmanju ruku lakrdijaša, koji preklinje da ga prate kroz tunel koji se svakog časa može urušiti. Okreću se od lude koja će ih zavesti da mračnim lavirintima tumaraju kao krtice, dok ih snaga ne izda i jedan po jedan ne postanu hrana pacovima i avetima.

Niko se nije pomakao. Pogledom sam potražio devojčicu. Nisam je video. A onda su ponovo zagrmeli avioni. Negde u blizini pala je bomba. Tavanica je počela je da se ruši. Kao mahnit, uleteo sam u lagum. Za sobom sam ostavio urlike i plač. Bivali su sve tiši. Ne znam koliko sam vremena tumarao po mraku, saplitao sam se i usta su mi se punila blatom. Kao slepac grabio sam mrak. U ušima mi je bubnjalo. Zemlja se krunila svaki put kad bi bomba pukla.

Jedini orjentir bili su mi zidovi. Dodirivao sam sluzavo kamenje i nastavljao da hodam. Bio sam uveren da ću skončati u večnoj tmini. A onda je lagum prestao da ponire i pod blagim nagibom počeo je da vodi uzbrdo. Činilo mi se da su prošle godine do trenutka kada se lagum konačno proširio i kada mi je zenice ošinula dnevna svetlost. Tada sam začuo pticu. Krik zarobljen u grlu. Nikada pre i nikada kasnije nisam čuo takav poj. Na kolenima sam ispuzao iz jame.

Prolećne livade zelenele su se preda mnom. Vazduh je mirisao na jasmin. Oduvek sam znao da smrt ima miris jasmina. Novine koje sam poneo iz skloništa ispale su mi iz džepa kaputa. Klonuo sam i zaspao od umora. Kad sam se probudio, stezao sam listove. Politika, pisalo je na naslovnoj strani. Preko cele stranice, velikim slovima bio je ispisan neki čudan naslov, „Devojčica stradala u svom domu od NATO bombe“. Ispod naslova, sa slike smešila mi se devojčica koja mi je nedavno u skrovištu pokazala lagum.

Na vrhu lista bio je odštampan datum, april 1999. godine.

Aleksandra Filipović

Piše prozu. Književne nagrade: – Prva nagrada Radio Beograda i emisije “Dobro jutro deco” za najbolju priču za decu (2018). – Druga nagrada na međunarodnom takmičenju “Zlatni zmaj” u Sloveniji za aforizme (2018). Objavljuje u brojnim zbornicima, književnim časopisima i listovima: Anomalija, Multiverzum, Paralelni svetovi, Muzika priča, Naš trag, Dečje novine, Večernje novosti, Satirične vertikale, Etna, Šipak, KULT...

More Posts - Website

Follow Me:
Facebook

 

Comments are closed.

//]]>